ИСТОРИЈАТ ХРАМА

Село Јеловик, као и остала села ове парохије, у XIX веку потпадало је под јурисдикцију Буковичке цркве при храму Св. Архангела Гаврила у Аранђеловцу (тј. Буковику у то време) и cвештеник је долазио у ове крајеве и обављао парохијске дужности.

1864. године на парохију у Јеловик ступа парох Павле Ранковић из Чибутковице код Лазаревца. Заједно са мештанима подиже храм и насељава се у Гараше и оснива се парохија гарашка. Парох Павле Ранковић је био отац чувеног писца реализма Светолика Ранковића, по коме се данас зове једна од основних школа у Аранђеловцу.

Градња храма вршена је од 1866. до 1873. године, када је храм освештан и у њему је први пут Богослужено на храмовну славу Св. Апостола Томe. Породица која је уступила плац за изградњу храма била је породица Ранка Васиљевића, чији су синови били Јанко и Стојан, односно две породице које и данас живе у Јеловику – Јанковићи и Стојановићи.

Свештеник Павле Ранковић са сином Светоликом и породицом

Храм је сазидан и парохија основана у време Илије Савића Гарашанина, аутора „Начертанија“, који је био из Гараша и потпомогао реализацију изградње. Био је поглавар владе, односно премијер Србије у доба Обреновића када је храм и настао. Истовремено са изградњом храма у Јеловику градила се и црква у Старом здању у Аранђеловцу.

Првобитни план је био, уз благослов епископа шабачко-ваљевског Мојсија Вересића, да се храм подигне на месту данашњег храма у Гарашима, јер је у то време постојала јединствена Епархија шабачко-ваљевска. Међутим, Илија Гарашанин, син обор кнеза Милутина Савића је био у завади са владиком Мојсијем јер је владика пореклом био из околине Доње Шаторње, што је крај Карађорђевића.

Постоје записи у неким текстовима да је Илија за владику рекао: „За овога и природа противна да буде поп, а он и владика постао“, алудирајући на то да владика, природно, није имао браду. Онда је владика у инат Илији храм саградио на међи између села Јеловика и Гараша и касније парохију преименовао у јеловичка као неки вид протеста и револта, те је тако одобрио храм где је он данас.

Епископ шабачко – ваљевски Мојсије Вересић

Свештеник Павле Ранковић страдао је 1886. године од непознатих разбојника, највероватније хајдучије, који су напали његов дом и породицу у Гарашима. Он је бранећи свој дом погинуо од бајонета. Његов син, Светолик Ранковић, успео је да побегне и доведе помоћ, под околностима сличним онима описаним у његовом делу „Горски цар“, које је најважније дело реализма у српској књижевности XIX века и скоро аутобиографско. На споменику Павлу пише: „Људи моји шта Вам учиних – вратисте ми Зло за добро“ (на словенском – „Људије моји, что сотворих Вам, дадосте ми злаја за благаја“).

У храмовној ризници чувају се круне којима су венчани Светолик и Босиљка Ранковић. Босиљка их је поклонила храму по захтеву Светолика, који се рано упокојио у 36. години живота од туберкулозе 1899. године у Београду. Данас постоји спомен плоча на месту где је била кућа, а породица наследника Вуловића и даље живи ту у Гарашима.

Храм је прошао све што и сва историја српског страдања, укључујући оба светска рата и разарања.
Током 1914–1915. године у селу је било седиште Дринске дивизије, па се отуда један део Гараша назива „Топ“. У цркви је била војна јединица са лекарском екипом. Има запис у старом јеванђељу, на корицама да је српска војска 11., 12. и 13. новембра на Колубари и подно Аранђеловца и Лазаревца потукла Аустроугарску до колена и да је заплењено војно наоружање и враћено достојанство целе Европе. А касније и да је код храма је сахрањен и један каплар родом из Подриња.

Наследник Павла био је његов зет свештеник Стеван Вуловић, који је оженио Софију, најмлађу кћерку свештеника Павла, која је била пето Павлово дете. Службу је завршио исто у Београду као и Павле. Стевана затиче Први светски рат, и бива одведен у логор Нежидер, тамо је скончао, није се вратио.

1916. године у зиму, храмовно звоно је однето и претопљено у топове и муницију у оближњем селу Трешњевици као знак одмазде јер је ту био војни штаб Aустроугара.

Од 1917. отац Николај Нил Софински постаје парох Јеловички, након што је напустио Русију због револуције и обрео се у Јеловику. Служио је ту до 1920. када је приликом посете храму Владика Николај Велимировић препознао да му је то професор из Кијевске духовне академије. Владика га одводи у Београд у Храм Александра Невског, а потом одлази у Америку у Руску заграничну цркву.

Надгробни споменик оцу Павлу Ранковићу

1922. године храм је страдао у земљотресу, најјачем у историји Србије, са епицентром у Лазаревцу од 6 Рихтера, страдали су срећом само објекти. Пало је кубе на храму и делови храма су напукли па је од тада храм утегнут са утегама, измештено је звоно тј. направљен звоник. Ново звоно стигло је у пролеће 1923. године, чиме храм има данашњи звоник и звоно.

1920. године на службу долази Властимир Вуловић, син свештеника Стевана и унук свештеника Павла Ранковића. Он је службовао до 1941. када је пребачен на парохију у Доњој Шаторњи, где се брзо упокојио, а сахрањен је у порти храма у Јеловику поред деде Павла Ранковића.

После њега, од 1942. до 1945. године, на службу долази свештеник Радојица Раковић из оближњег села Живковца, који је оклеветан од стране мештана, и послан у Крагујевац у затвор. Тамо је мучен зверски и негде погубљен од стране комуниста. Они су завладали а Јеловик је био огромно њихово седиште. Споменик му је подигла мајка у Живковцу али кости му нису нађене. Мајка му се од туге убила и сахрањена је поред тог камен обележја, крајпуташа са његовим именом. Постоји декрет из 1936. године да је Црква уступила део плаца (0,520 хектара земље) за изградњу школе, која је завршена 1939. године.

Икону Светог Апостола Томе, пред којом се у храму дочекује слава храм је добио 2024. а икону Светог Нектарија 2025. године.

Иконостас је уређен 2005. године, мермер у храму је са Венчаца и има утиснут студенички крст, по благослову владике шумадијског Јована. Рад свештеника Зорана Алексића (пароха 2005–2009) обухватао је и Прoскомидију унутар олтара и подну изолацију.

Храм је комплетно обновљен споља и унутра и започета је градња парохијског дома 2023. године, а пред 150. годишњицу полирани су и пескирани крстови, који поново сијају старим сјајем. Од 2020. године, иначе 15. по реду, парох храма је отац Марко Петровић родом из Јеловика.

Ова светиња припада Епархији шумадијској Српске православне цркве и већ више од једног и по века представља духовно средиште верног народа овог краја.

КОНТАКТ